PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pri­li­kom vo­žnje Ska­dar­skim je­ze­rom pru­žio nam se di­van po­gled na ušće ma­le ri­je­ke Će­sko­te sa na­še li­je­ve stra­ne, iza ko­je se u prav­cu sje­ve­ra pro­sti­ra­lo Ro­gam­sko je­ze­ro bo­ga­to ri­bom (ko­je se ta­ko­đe na­zi­va i Ka­ra­gu­sko ili Ba­za­gur­sko je­ze­ro), a ma­lo da­lje ju­žno iz rav­ni­ce Do­do­ši pro­sti­re se bre­žu­ljak Pre­vla­ka, či­ji vrh kru­ni­šu osta­ci ne­ke tvr­đa­ve, jed­na ka­pe­la i ne­ko­li­ko ma­lih ka­me­nih ko­li­ba. Pre­ko pu­ta su na­se­lje­na ri­bar­ska ima­nja Plo­ča i Mi­ha­i­lo­vi­ći. Po­sli­je to­ga brod je sti­gao do jed­nog mje­sta na ri­je­ci ko­je je ve­o­ma in­te­re­sant­no. Sa li­je­ve stra­ne uli­va se ši­ro­ka li­je­pa ri­je­ka Ka­ra­tu­na u Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća i ri­je­ka se tu di­je­li na dva ru­kav­ca ko­ja za­o­bi­la­ze ve­li­ko ostr­vo Li­po­njak, jed­no od naj­i­zda­šni­jih ri­bar­skih mje­sta u Cr­noj Go­ri. Na ovom di­je­lu ri­je­ke vi­dje­li smo pr­vi put naj­vred­ni­ju vo­de­nu di­vljač u Cr­noj Go­ri: je­dan par ku­dra­vih pe­li­ka­na, na ko­je je od­mah ot­po­čeo lov, ve­o­ma uz­bu­dljiv lov ko­ji je tra­jao sko­ro sat vre­me­na, po­što smo mo­ra­li da ju­ri­mo pe­li­ka­ne jer su bje­ža­li od jed­ne ši­ka­re do dru­ge, sa jed­ne stra­ne ri­je­ke na dru­gu, sve dok nam ni­je po­šlo za ru­kom da jed­nom od pe­li­ka­na za­da­mo smrt­ni uda­rac, dok nam je dru­gi po sve­mu su­de­ći po­bje­gao u ši­ka­ru živ i zdrav. Na ušću Ka­ra­tu­ne u Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća na­pu­sti­li smo na­šu lon­dru, po­vje­riv­ši je na ču­va­nje dvo­ji­ci na­ših Cr­no­go­ra­ca, i kre­nu­li smo de­snom oba­lom Ka­ra­tu­ne kroz jed­nu mo­čva­ru, iz ko­je se po­di­že je­dan usa­mlje­ni stje­no­vi­ti bri­jeg, Od­rin­ska go­ra, pro­sti­ru­ći se naj­pri­je u prav­cu sje­ve­ro­i­sto­ka, a ka­sni­je pot­pu­no pre­ma is­to­ku u prav­cu Gor­njeg bla­ta. Gor­nje bla­to je ve­li­ka mo­čva­ra ko­ju sa svih stra­na okru­žu­ju br­da Pa­non­ska go­ra, Bi­o­ta, Pro­tić, Sku­po, Gr­bav­ska go­ra, Bo­bi­ja go­ra i Fi­li­pov krš. Naš cilj bi­lo je ostr­vo Ko­smač ko­je se na­la­zi u sre­di­ni ovog mo­čvar­nog je­ze­ra, ob­ra­slog tr­skom, po­što nam je re­če­no da se broj di­vlja­či ko­ja na­sta­nju­je taj dio pro­cje­nju­je na hi­lja­de. Naš marš kroz ši­ro­ke lo­kve i ba­re ko­je su či­ni­le mo­čva­ru, u ko­ji­ma je sto­ka, ko­ja je pa­sla, bi­la do tr­bu­ha uto­nu­la u vo­du, ni­je baš bio za po­za­vi­dje­ti, ali se is­pla­ti­lo zbog ve­li­kog bro­ja vo­de­ne di­vlja­či ko­ju smo vi­dje­li, ko­ja se oko nas po­di­za­la, spu­šta­la, bu­ča­la i pr­ska­la. Oni ko­ji su lju­bi­te­lji mno­go pu­ca­nja mo­gli su ov­dje da osva­re svoj cilj. Nas je dra­ži­la sa­mo po­mi­sao na još ne­ki su­sret sa „ku­drav­ci­ma”, ko­je ni­je­smo htje­li da osta­vi­mo da tu­gu­ju lo­ve­ći dru­gu mo­čvar­nu di­vljač. Kod vr­ha Fi­li­pov krš otvo­rio nam se bo­žan­stven po­gled na sta­ro utvr­đe­nje Ža­bljak, ko­je ne tre­ba da se mi­je­ša sa isto­i­me­nim alp­skim se­lom u obla­sti Dur­mi­to­ra. Ne­ko vri­je­me pro­ve­li smo u raz­gle­da­nju ovog im­po­zant­nog sta­rog di­na­stij­skog dvor­ca i ka­da smo se ko­nač­no odvo­ji­li od li­je­pog po­gle­da, po­sta­li smo svje­sni da su dva Cr­no­gor­ca, ko­ja su nas pra­ti­la, za­o­sta­la do­bar dio pu­ta i da su ve­o­ma oštro di­sku­to­va­la sa ne­kim ne­po­zna­tim čo­vje­kom uz ve­o­ma ži­vu ge­sti­ku­la­ci­ju. Uz po­moć na­šeg dur­bi­na vi­dje­li smo da su stal­no po­se­za­li za svo­jim re­vol­ve­ri­ma ko­ji su bi­li u ko­la­ni­ma. Iz to­ga smo iz­vu­kli za­klju­čak da se ra­di o ozbilj­noj ras­pra­vi. Da bi­smo na­šim če­sti­tim pra­ti­o­ci­ma pru­ži­li po­moć, kre­nu­li smo na­zad, ali tek što smo pre­va­li­li po­lo­vi­nu pu­ta, vi­dje­li smo da je stra­nac sa oruž­jem osta­vio na­ša dva Cr­no­gor­ca i kre­nuo u ši­prag. U me­đu­vre­mem­nu su ova dvo­ji­ca do­šla do nas i is­pri­ča­li su nam, bez da­ha, da je taj čo­vjek al­ban­ski po­ljar ko­ji nam je, zbog ne­do­zvo­lje­nog lo­va, na­mje­ra­vao uze­ti oruž­je i str­pa­ti nas iza bra­ve. Ni­je se oba­zi­rao na nji­ho­vo su­prot­sta­vlja­nje i naj­pri­je ni­je htio da po­vje­ru­je u nji­ho­vo ob­ja­šnje­nje da po­sje­du­je­mo do­zvo­lu i li­cen­cu za lov ko­ju nam je iz­da­la vla­da, a tek ka­da su mu ka­te­go­rič­no ob­ja­sni­li da ih je po­slao ri­ječ­ki ka­pe­tan da nas ne sa­mo pra­te ne­go i da nas šti­te, i da će se opri­je­ti na­šem hap­še­nju ako je po­treb­no i oruž­jem, od­u­stao je od svo­je na­mje­re. Tek to je uti­ca­lo na tvr­do­gla­vi or­gan „sve­tog He­r­man­dan­da” i na­tje­ra­lo ga je na po­vla­če­nje. Ima­lo smo sve raz­lo­ge da bu­de­mo za­hval­ni na­šim hra­brim mom­ci­ma zbog nji­ho­vog he­roj­skog dr­ža­nja, jer bi­smo bez to­ga si­gur­no do­spje­li u fa­ta­lan po­lo­žaj i upo­zna­li bi­smo se sa jed­nim cr­no­gor­skim za­tvo­rom (a mo­žda bi­smo čak za­vr­ši­li i u ne­kom mrač­nom ka­za­ma­tu tvr­đa­ve Ža­bljak), po­što pi­smo ko­je sam do­bio od vla­de ni­je­sam imao kod se­be ne­go sam ga za­bo­ra­vio u ho­te­lu „Kod ku­le Obod”. Po­što je po­ljar bio Al­ba­nac, ne bi mi ko­ri­sti­lo ni po­ka­zi­va­nje slu­žbe­nog pa­pi­ra po­što je ve­ći­na cr­no­gor­skih Al­ba­na­ca ne­pi­sme­na, kao i nji­ho­va ple­men­ska bra­ća sa one stra­ne tur­ske gra­ni­ce. Mi smo se na­i­me na­šli na Go­r­njem bla­tu, sa­mo de­set ki­lo­me­ta­ra od tur­sko-al­ban­ske gra­ni­ce ko­ja vo­di od ušća rje­či­ce Mar­ko­vi­ce u Ska­dar­sko je­ze­ro kroz pre­dio Mar­ko­man pre­ko Vla­da­nja do Rža­nič­kog mo­sta na ri­je­ci Zem – da­kle već smo bi­li u po­gra­nič­noj te­ri­to­ri­ji, gdje je cr­no­gor­ska vlast do­zvo­li­la ta­mo­šnjim al­ban­skim za­jed­ni­ca­ma da za pred­stav­ni­ke i or­ga­ne bez­bjed­no­sti uzmu pri­pad­ni­ke nji­ho­vog na­ro­da, da bi na taj na­čin ve­za­la za se­be al­ban­ske po­da­ni­ke i da bi uva­ži­la nji­ho­vo po­sto­ja­nje. (...)
Ka­da smo sti­gli do Ri­je­ke ve­če je već bi­lo pa­lo, svje­tlo­sti za lov bi­lo je sve ma­nje, a uz kre­šte­ći zov ča­plje su već tra­ži­le sta­bla za spa­va­nje na obje oba­le. U Ri­je­ci smo pri­su­stvo­va­li po­ro­dič­noj sla­vi na­šeg do­ma­ći­na, gdje smo po­pi­li po ne­ku ča­ši­cu za sre­ću i do­bro­bit ze­mlje. Bio je to i do­sto­jan i li­jep kraj na­šeg lo­vač­kog da­na na „cr­no­gor­skom Mi­si­si­pi­ju”, ko­ji je bio pun do­ži­vlja­ja i uti­sa­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)